Vuk Stefanović Karadžić fotografisan oko 1850. godine/Narodni muzej

Vuk Stefanović Karadžić rođen je u znamenitom Tršiću, kod Loznice, 6. novembar 1787. godine, a umro u Beču  7. februar 1864. godine. U srpskoj istoriji ostao je upamćen kao lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. 

Detinjstvo

Vuk je rođen na Mitrovdan u selu Tršić u Jadru 1787. godine.  Tu su se Karadžići naselili u vreme Vukovog dede Joksima Bandule koji je bio primoran da beži iz zavičaja jer je ubio Turčina. Inače su Karadžići iz sela Petnjica, u blizini Šavnika u Crnoj Gori. To selo i danas naseljavaju isključivo Karadžići iz plemena Drobnjaka, drugog prezimena nema. Drobnjaci su oduvek bili Srbi i prvi kada je trebalo ratovati za Srbiju.

Majka Jegda, poreklom iz Nikšića, i otac Stefan odrasli su zajedno kao komšije u Tršiću gde su se kasnije zavoleli i uzeli. Početak zajedničkog života u porodičnom domu tik uz reku Žeravicu Karadžićima je trebao da bude drag i radostan, ali sudbina nije tako htela. Naime, Jegda i Stefan su izrodili petoro dece koja nažalost zbog bolesti nisu preživeli prve dane. Ali nakon svake kiše dođe sunce, pa je tako šesto dete bila velika radost za njih. Šesto i jedino preživelo dete bio je buduća najznačajnija ličnost u istoriji srpske pismenosti.

Ni Vuka nije kilovala sudbina, pa se tako siroto dete od prvih sati na ovom svetu borilo kao lav, preživelo i postalo jedan od najznačajnih Srba ikada rođenih na ovim prostorima.

Jako zanimljiv podatak je to kako je Stefanović Karadžić dobio ime. Prema verovanju, kad umiru mala deca, narod je smatrao da ih jedu veštice. Po istom verovanju, detetu je trebalo dati ime Vuk, jer veštice ne smeju udariti na vuka.

Kako je to nekada bilo, sva mala deca imaju za obavezu da pomažu roditeljima. Jedna od Vukovih obaveza bilo je čuvanje ovaca, ali njegovu radoznalost nije moglo da potkrepi ni dečje igrice, ni priroda, ni životinje, ali ni samo okruženje. Stalno je vapio za novim saznanjima pa je tako zaustavljao putnike namernike postavljajući im razna pitanja od kojih je učio o svemu, a kasnije i od jednog takvog, Jefte Savića Čotrića,  i prva slova glagoljice. Uvidevši sinovljevu znatiželju za učenjem, otac ga ubrzo odvodi u manastir Tronošu gde nastavlja školovanje.

Vuk je i sam kasnije pisao da je u Tronoši oprao više nogu monasima i sačuvao manastirskih ovaca od slova koja je naučio. Ipak, boravak u manastiru i poznanstvo sa igumanom Tronoše, Stefanom Jovanovićem, bilo je neprocenjivo iskustvo. Iguman Stefan je bio veliki patriota i borac protiv Turaka, veliki prijatelj Vuka i njegov učitelj. 

Prvi srpski ustanak

U vreme Prvog srpskog ustanka Vuk je postao pisar kod Jadarskog harambaše Đorđa Obradovića Ćurčije. Ta činjenica za našu istoriju je jako bitna jer je mladi Vuk beležio sve bitna dešavanja iz perioda revolucije, ali i o ličnostima koje su doprinele oslobođenju Srba. Tako su nastali zapisi o Buni protiv dahija, epskim borbama sa Turcima na Čokešini, Mišaru, Loznici i Čegru, o neslozi među srpskim vođama, ali i opisi srpskih poglavica - Karađorđa, Ante Bogićevića, Jakova Lazarevića, Luke Lazarevića, hajduk Veljka Petrovića. 

Portret Vuka Stefanovića Karadžića 1816. godine

Sakupljač narodnih pesama i umotvorina

Nakon sloma ustanka 1813. godine Stefanović je na Fruškoj gori zapisao sve pesme spevane od slepog guslara Filipa Višnjića, kao i od drugih ustaničkih guslara i tako ih otrgao od večitog zaborava a nama je, uz pesme, doneo svedočanstvo junačkih dela naših predaka.

Iste godine, Vuk se seli u Beč gde upoznaje Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj kreće u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost.

Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Svoju prvu zbirku pesama i mudrosti kao i prvu gramatiku prostog narodnog govora objavio je naredne 1814. godine. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata, a uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Takođe, mnoge škole u Srbiji nose njegovo ime.

Srpska azbuka jedinstvena u svetu

Prva asocijacija na Vuka Karadžića svakako je srpska azbuka kakvom je danas popznajemo - laka, jednostavna i jedinstvena na svetu, a na temeljima naše izgrađene su i azbuke država regiona. Koliko je jednostavna i laka za učenje svedoči i činjenica da u Srbiji gotovo i da ne postoji petogodšnje dete koje je već ne poznaje, dok na primer Kinezi i Japanci za celoga života ne nauče ni upola svoje. Zapadni narodi da bi se razumeli moraju da speluju, a Srbima je dovoljno da pišu kao što govore i čitaju kako je napisano...jedan glas, jedno slovo...i tačka!

Zanimljivosti iz Vukovog života 

Kao što smo već gore napisali, prva zanimljiva činjenica iz života ovog srpskog velikana je način na koji je dobio ime. Ali tu nije kraj, ima ih još...

Takođe, naveli smo da je i Vuk imao zdravstvenih problema od samog rođenja. Od detinjstva bio je bolešljiv, a za vreme Ustanka sustigla ga je kostobolja kada mu se i leva noga zgrčila u kolenu. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. 

O toj nesreći Vuk kaže: "Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao Štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom ".

Vuk i Ana u poznim godinama, fotografija J. B. Rottmayer-a, Beč, Istorijska zbirka Muzeja Vuka i Dositeja

Ljubavni život uvek je bio intrigantan, pa je takav slučaj i sa Vukovim o kome se doskora znalo samo da je imao brak sa Ana Marijom Kraus iz kog su dobili trinaestoro dece, od kojih je samo dvoje dočekalo zrele godine - kći Vilhelmina (Mina)  i sin Dimitrije Karadžić.

Ali Vuk je pre Ana Marije Kraus bio zaljubljen u još dve dame - Ružu i Saru. U ranoj mladosti, sa 17 godina, Vuk se zaljubio u Ružu, stasitu kćerku svoga komšije Todora. Stalno su bili zajedno i ljubav je bila obostrana. To su svi znali u Tršiću, jer su oboje bili iz uglednih kuća. Ali sudbina se sa ovo dvoje mladih teško poigrala. Kako je izbio Prvi srpski ustanak tako se aktivirala i njegova bolest i postao hrom. Kao „bogalj“ nije hteo da se vrati u rodni Tršić i da ga takvog vidi njegova ljubljena.

Druga žena u Vukovom životu bila je Sara, mlada udovica krajinskog kneza i velikog trgovca Miše Karapandžića. Njihov odnos započeo je velikim prijateljstvom. Vuk je tada imao samo 25 godina, dok je Sara bila 10 godina starija. Veza je završena, kada je Vuk bio primoran da napusti Negotin, a ona mu nikad nije oprostila što ju je ostavio.

Još jedna zanimljiva činjenica je to da je Vuk bio i gradonačelnik Beograda od 29. marta 1831. i narednih godinu dana. Na ovo mesto postavio ga je sam knez Miloš Obrenović. Kao prvi čovek Beograda rešavao je razne, bitne sporove.

Pored nemerljivog doprinosa književnosti, značajan doprinos dao je i srpskoj antropologiji i etnografiji. Ostavio je značajne zapise o fizičkim osobinama tela i u književni jezik uneo terminologiju o delovima tela. Tumačio je veze između prirodne sredine i stanovništava, zatim uneo zapise o ishrani, načinu života, bolestima, higijeni i drugim običajima.

Iako rečenicu „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“ svi znamo kao Vukovu, to baš i nije tačno. Naime, ovaj citat izmislio je Johan Kristof Adelung, nemački gramatičar i filolog. Vuk Karadžić je iskoristio ovaj princip kako bi sproveo reformu srpskog jezika.

Čitav život žudeo za zavičajem

Vuk je voleo svoj Jadar, a naročito Tršić za koji je rekao da je najlepši kraj na čitavom svetu. Retko je kasnije dolazio u svoj zavičaj, svega nekoliko puta, poslednji put 1858.godine. U pratnji mu je bila kćer Mina. Vuk je jahao konja i bio iznenađen zapuštenim tršićkim imanjem koje je bilo zaraslo u duboki korov. Tom prilikom je kupio imanje na lozničkom Lagatoru, oko 2 hektara, danas tu niče nova Loznica.

Grob Vuka S. Karadžića/ autor Đorđe Stakić

Vuk je umro u Beču, 7. februara 1864. godine, popodne, "u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima". Posmrtne ostatke Vuka Stefanovića Karadžića do mesta večnog počinka na Sankt-Marksovom groblju odnelo je pet mladih: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara - Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović i Milan Jovanović (Morski). Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.

Lj.Marković