Vuk je rođen na Mitrovdan u selu Tršić u Jadru 1787.godine.  Tu su se Karadžići naselili u vreme Vukovog dede Joksima Bandule koji je bio primoran da beži iz zavičaja jer je ubio Turčina. Inače su Karadžići iz sela Petnjica, u blizini Šavnika u Crnoj Gori. To selo i danas naseljavaju isključivo Karadžići iz plemena Drobnjaka, drugog prezimena nema. Drobnjaci su oduvek bili Srbi i prvi kada je trebalo ratovati za Srbiju.

Vukov otac se zvao Stevan ili Stefan a majka Jegda. Ona je bila iz familije Ozrinića, poreklom iz Nikšića. Jegda i Stefan su odrasli zajedno u Tršiću, kao komšije. Zajedničku kuću su napravili tik uz rečicu Žeraviju. Vuk im je bio šesto dete, jedino koje je preživelo prve dane po rođenju. Zato su mu i dali ime Vuk, protiv uroka i kletvi. Od rođenja se siroto dete borilo kao lav, preživelo i postalo jedan od najznačajnih Srba ikada rođenih na ovim prostorima.

Od rane mladosti se videlo da se radi o dečačiću koji se razlikovao. Nije se zadovoljavao čuvanjem ovaca i dečijim igricama, hteo je više i to je dobio. Od putnika namernika a kasnije od Jefte Savića -Čotrića,  naučio je prva slova glagoljice a otac ga je ubrzo odveo u manastir Tronošu da nastavi školovanje. Sam je kasnije pisao da je u Tronoši oprao više nogu monasima i sačuvao manastirskih ovaca od slova koja je naučio. Ipak, boravak u manastiru i poznanstvo sa igumanom Tronoše, Stefanom Jovanovićem, bilo je neprocenjivo iskustvo. Iguman Stefan je bio veliki patriota i borac protiv Turaka, veliki prijatelj Vuka i njegov učitelj. Turci su ga otrovali 1799.u Zvorniku prilikom misije traženja brašna za izgladneli narod Jadra. Godine 2017.prilikom obeležavanja 700 godina od osnivanja Tronoše, Stefan je proglašen za sveca kao Stefan Tronoški a 17.septembar je dan posvećen njemu. Prilikom kanonizacije u manastiru je bio prisutan Srpski patrijarh Irinej i četiri srpske vladike a moj tekst se čitao u zvaničnom programu!

Vuk se opismenio i po izbijanju Prvog srpskog ustanka postao je pisar kod Jadarskog harambaše Đorđa Obradovića Ćurčije. To je bila neprocenjiva činjenica za poznavanje čitavog ustanka, srpske revolucije. Da nije bilo mladog Vuka, Srbi bi mnogo manje znali o dešavanjima i ličnostima iz perioda borbe za oslobođenje. Vuk je sve beležio i zapisivao pa tako znamo za ključne događaje ustanka: Bunu protiv dahija, za epske borbe sa Turcima na Čokešini, Mišaru, Loznici i Čegru, za neslogu među srpskim vođama i za opise srpskih poglavica, kako Vuk piše, Karađorđa, Ante Bogićevića, Jakova Lazarevića, Luke Lazarevića, hajduk Veljka Petrovića. On je za nas treći Vožd ustanka pored Karađorđa i Miloša Obrenovića. Njegov značaj je prevelik i suštinski za Srbe. 

Vuk je, po propasti ustanka 1813.godine na Fruškoj gori zapisao sve pesme spevane od slepog guslara Filipa Višnjića kao i od drugih ustaničkih guslara i tako ih otrgao od večitog zaborava a nama je, uz pesme, doneo svedočanstvo junačkih dela naših predaka.

Vuk Karadžić se rano razboleo, leva noga mu se vremenom ukočila pa je nosio drvenu štulu. Zbog toga je bio pošteđen učešća u borbama, pa je obavljao intelektualne poslove. Bio je pisar u Pravitelstvujuščem Sovjetu Serbskom , činovnik i carinik. Po propasti ustanka,  sklonio se van Srbije. U Beču se oženio  Nemicom Anom Kraus sa kojom je kasnije izrodio trinaestoro dece od kojih je samo dvoje preživelo, Mina i Dimitrije. Pričalo se da je u mladosti imao veliku ljubav, Ružu Todorovu, seljanku iz Tršića.

Vuk je voleo svoj Jadar a naročito Tršić za koji je rekao da je najlepši kraj na čitavom svetu. Retko je kasnije dolazio u svoj zavičaj, svega nekoliko puta, poslednji put 1858.godine. U pratnji mu je bila kćer Mina. Vuk je jahao konja i bio iznenađen zapuštenim tršićkim imanjem koje je bilo zaraslo u duboki korov. Tom prilikom je kupio imanje na lozničkom Lagatoru, oko 2 hektara, danas tu niče nova Loznica.

Poznanstvo sa Jernejom Kopitarom mu je promenilo život. Mudri Jernej ga je ohrabrio da se bavi pisanjem i istraživanjem narodne književnosti svoje Srbije. Već 1814.Vuk je izdao zbirku narodnih pesama i mudrosti kao i prvu gramatiku prostog narodnog govora. Krenuo je u posao koji ga je obuzeo i držao sve do smrti. Uhvatio se odmah u koštac sa onima koji su vukli nazad, crkvom, knezom Milošem, nabeđenim intelektualcima. Ipak je dočekao pobedu 1847.godine, Vukova azbuka od 30 slova je postala zvanično srpsko pismo tek 1868.godine, 4 godine posle Vukove smrti.

Uveren sam da je narednih 50 godina, od 1814. izdržao samo zbog toga što se zvao Vuk, imao tvrdu glavu i što je prošao muku i bedu Tronoše, Jadra, Turaka i ustanka. Bio je i ostao jači od svih i danas je tako. Vuk nam je otkrio magičan svet od 30 slova i podario najbolju azbuku na svetu, koju naša deca od 5 godina znaju i pre polaska u školu. Možete misliti, Kinezi i Japanci nikada ne nauče sve znake svojih pisama a zapadnjaci moraju da speluju slovo po slovo da bi se razumeli. Vukova azbuka ima jednostavan princip, čist i bistar kao Žeravija i mudar kao Tronoša. Piši kao što govoriš a čitaj kako je napisano...jedan glas, jedno slovo...i tačka!

Vuk je bio namćorast, uvek zakopčan i ljut, bolešljikav i sumnjičav. Kažu da su ime kafane Promaja, seljaci iz Tršića dali baš zbog Vuka i njegove opreznosti i straha od promaje. Živeo je u siromaštvu skoro pola života a od 1826. uz penziju i prinadležnosti Rusije i Srbije. Imao je snage da se zameri najznačajnijem čoveku tadašnje Srbije, knezu Milošu i sve mu kaže u lice. Nepismeni Miloš ga je zbog toga počeo da ceni pa mu je i dao penziju.

Vukova rodna kuća u Tršiću je obnovljena 1933.godine kada je održan i prvi Vukov sabor. Sam je rekao da mu je rodna kuća paljena od Turaka više od deset puta. Vuk je umro u Beču 1864.godine. Kažu da je tražio čašu vode, pogledao u gusle iznad kreveta i izdahnuo. Sahranjen je u Beču a 1897. mu je telo preneto i sahranjeno u portu Saborne crkve u Beogradu. U tu čast su seljaci iz Tršića očistili imanje i istesali drveni hrastov krst koji su poboli na ognjište gde je bila Vukova stara kuća. 

U čast Vuka, već 87.godina se održava Vukov sabor u Tršiću, najstarija i najznačajnija kulturna manifestacija kod Srba. Sabor je svetski poznat kao mesto okupljanja srbista i slavista iz čitavog sveta. Vrhunac sabora je završna svečanost i beseda u čast Vuka.

Po Vuku Stefanoviću Karadžiću se zove mnogo škola i ustanova kulture u Srbiji i okruženju. Vukova diploma je najznačajnije priznanje školarcima u Srbiji a Vukova nagrada je najznačajnije priznanje u kulturi Srbije.

Zoran Tošić