Na današnji dan 1909. godine u Šapcu je rođen književnik Oskar Davičo, „jedan od najvećih pustolova srpske poezije, pesnik bez čijeg vanredno obimnog i raznolikog dela je njena moderna epoha nezamisliva“, kako je rekao Radomir Konstantinović.

Nakon završene Prve muške gimnazije u Beogradu odlazi u Pariz na studije francuskog jezika i književnosti, koje će nakon dve godine nastaviti u Beogradu. Tokom studija u Parizu bio je sparing-partner u jednoj bokserskoj školi, ali se i upoznao sa francuskim nadrealistima, pre svega sa Bretonom i to će ostaviti dalekosežan uticaj na njegovo stvaralaštvo.

Bio je najmlađi član beogradske nadrealističke grupe i jedan od trinaestorice potpisnika almanaha „Nemoguće“.

Kao sekretar mesnog komiteta KPJ uhapšen je 1932. i osuđen na pet godina robije u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Robijao je i u Drugom svetskom ratu, 1941. uhapšen u Splitu i odveden u logor za Jevreje na Korčuli i interniran u Italiju, ali je 1943. uspeo da pobegne i priključi se partizanima.

Radio je i kao novinar, izveštavao je sa suđenja ratnim zločincima u Nirnbergu. Profesionalni književnik postao je 1947. godine.

„Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne i, kazujući ih, govori ljubav jednu jedinu za sve.“ (Oskar Davičo, „Poezija i otpori“)
„Reči, bez obzira na to odakle potiču, sadrže, pored apsolutne svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i kritički odnos prema njima, prema svemu što je ostalo živo od minulog i svemu što se živo sluti u nastajućem. To znači i prema svemu što potencijalno ili stvarno označavaju; ali to je sve i neka vrsta svesti da označeno, postojeći, time, vrši i nekakvu cenzuru.” (Oskar Davičo)

Pisao je poeziju, prozu, eseje, polemike, putopise, uređivao književne časopise, prevodio... O tome zašto piše rekao je: „Pišem kao što se diše, da osvežim krv, osećajnosti sadržajnije od ćutnje. Dete plače jer bol koji oseća ne može da stane sav u njega. I čovek peva jer hoće, saopštavajući divnu tragiku života, da spase sebe od svoje sudbine.“

Dobitnik je mnogih nagrada, njegov roman „Pesma“ Savez književnika Jugoslavije 1952. proglasio je za najbolje delo u toj godini, a čak tri puta je dobio Ninovu nagradu i to za romane: „Beton i svici“ (1956), „Gladi“ (1963) i „Tajne“ (1964). Milovan Danojlić rekao je: “Mladi ljudi, na čija pisma uredno odgovaram, čije rukopise pažljivo iščitavam i, u granicama svojih mogućnosti, preporučujem izdavačima, za tu predusretljivost treba, unekoliko, da zahvale i Oskaru Daviču. Ja im samo vraćam ono što mi je Oskar, pre šezdeset godina, dao.“