Polegala naša vojska po livadi,senicima i ispod drveća u hlad. Odmor. Zaslužili su ga posle desetak dana maršovanja,teških i krvavih borbi na Ceru i gonjenja neprijatelja do Drine.Pospali su bili svi, kako je ko stigao. Naslonili se jedni na druge,glave položili na torbice,smotane bluze,na šatorska krila...Umor je bio toliki da se spavalo odmah.Najtvrđi i najslađi je vojnički san.

Nedaleko od pospale vojske, bio je postavljen  i postrojen zarobljeni ratni plen.Složeno kao pod konac. Austrougarska artiljerija raznih kalibara i porekla, cev do cevi. “Krupovi” merzeri i haubice  od 240 i 150 milimetara, “Škodine” haubice i  kratki brdski topovi “Šnajder-Kane”od 75 i 70 milimetara, kare za prevoz i kola sa municijom. Velika količina artiljerijskih zrna  sjajila se na suncu,rekao bi čovek kakva lepota, a do juče su njihove eksplozije bogaljile na stotine vojnika,otkidale im noge i ruke i prekidale živote srpskim boracima Neka ih sada složenih na polju, daj Bože za sva vremena,da je bilo sreće  uvek bi tu i bili.

Odmah do topova bili su složeni mitraljezi, neki na postoljima a neki na zemlji.Municija i redenici ovih ubica pešadije, razvučena je bila u redove i protezala se stotinama metara,kao velika zmija. Do pre neki dan su mitraljezi”Švarcloze”i „Maksim” bili strah , a njihovo štektanje prava mora za naše pešake.Koliko li su života prekinuli ovi utihli,  postrojeni i zarobljeni, gospodari smrti? Taman bi krenuo juriš,oficiri bi izvukli sablje,pešadija skočila ,bajoneti na puškama, a ono,sa druge strane iz rova zaštektali bi mitraljezi, prosto kosili. Padali bi  prvi redovi pešaka kao snoplje.Povlačenje,a onda sve iz početka.

Između zarobljenih mitraljeza i gomile svakojakih pušaka, ležao je oboren aeroplan,dvokrilac.Albatros D.I. ponos nemačke industrije.Nimalo nije ličio na lepotana iz vazduha,onako zgužvan i izubijan. Privlačio je pažnju zbunjenih vojnika šaren i obojen u crno žute boje Austrougarske carevine.Ne viđa se areoplan svaki dan u Tekerišu. Velika rupa zjapila je ne mestu gde je bio iscrtan carski orao.Naš mitraljezac ga je oborio predveče 17. avgusta u toku izviđanja.Nije pilot očekivao mitraljesca na uzvišenju gde je pravio krug i neoprezno se spustio pedesetak metara niže.Skinuo ga tada naš strelac kao mladoženja svatovsku jabuku sa direka.Pilot se nije ni javio a zvao se Đerđ,ispod kabine mu je bilo napisano ime i nadimak“ Reichs Adler”, carski orao po naški.Zabio se  kljunom orlić pravo u njivu  i tu završio.

Ispod livade sa oružjem bio je prostor gde je smešten i drugi ratni plen.Najviše je bilo komora i poljskih kuhinja, velikih kazana za hranu,vojničkih dopremnih  kola, uniformi,cokula i čizama,šatora,ćebadi,raznih kovčega...ostataka hrane,brda čuturica i aluminijumskih porcija...Nema čega nije bilo. Jedan potporučnik sa nekoliko vojnika uredno je popisivao svaki značajniji predmet, preturao, tražio bilo kakav natpis.Uniforme je posebno pretresao kao i džepove pantalona i bluza sa velike kamare.Kidao je dugmad sa uniformi jer su na njima bile oznake jedinica. Malo ,malo pa bi pronašao neku fotografiju,pismo ili ceduljicu.Sve se to pažljivo odlagalo u pripremljene kutije koje su vojnici posle nosili u štab.

Iznenada,  pored usnule vojske, zagudile su violine dve u tercama a dve su držale kontru.Muzičari iz Moravske divizije dobili  su prijatno naređenje da probude pospale. Vojska se momentalno probudila  i pridigla. Nije  buđenje moglo biti lepše,da čovek samo poželi.

Očas posla su se vojnici skupili  u krug oko muzičara i pohvatali u kolo.Napred su bili oni iskusniji što prepliću brzo, tako da im opanke na nogama nisi mogao videti.Do njih su bili znalci koji su, oprezni u svoje veštine igranja,polako šacovali kolovođe i prilazili a na začelju mlađarija.Uhvatili se u kolo od neke miline,nema veze što ga nisu  znali igrati, njima je bilo lepo. Oni ispred su ih gurali ,vukli čas u jednu pa na drugu stranu,razvlačili. 

Izvan kola bile su male grupice vojnika koji su, sami za sebe, igrali različitim stilovima i koracima.Važno je bilo da su čuli i osećali muziku a šta su igrali ,nije.Ruke su im bile uzdignute a glave blago povijene,poneki su vrteli maramice iznad,vidilo se da uživaju. Ko zna gde su u mislima bili.Sevdah i uživanje po sred ratnog polja.To su  borci Timočke i Moravske divizije,južnjaci.Do juče u krvi do kolena a danas za dušu..Neverovatan prizor, na livadama sela Tekeriš.

Oficiri su bili u krugu zajedno sa vojskom, ali se nisu   hvatali  u kolo, tapšanjem su podržavali igrače.Cupkajući čizmama  i zveketom sablji držali su ritam. Smejali su se na sav glas neveštim pokretima onih sa začelja. Muzičari su pojačavali ,leteli su prsti violinistima,gudala parala vazduh.Valjalo se nasvirati danas.Dugo su violine bile zamotane u krpe i skrivene u nedrima  ili ubačene u kola sa hranom gde su strpljivo čekale.Došlo je najzad  njihovih pet minuta.

Pobednička kola  postajala su sve brža a  tempo ubitačan.Igrači u transu.Neki vojnici  raskopčavali su i skidali  bluze,izuvali   opanke i cokule, čuturice sa rakijom su kružile od usta do usta....u blizini igrača bile su  grupice pevača,zagrlili se  pa za sebe pevali pesme iz svog zavičaja jedni drugima na uvo. U transu od slaganja glasova nisu  obraćali pažnju na igrače .Obično bi jedan poterao pesmu a drugi bi je odmah prihvatili basirajući i tercirajući.Krajevi pesama su brzo dolazili uz obavezni zajednički krik, jjii iiiiiiih! Pa opet iznova.Pesmi nije bilo kraja.

Malo dalje od ove vesele družine bili su guslari okruženi sa desetak slušalaca.U rukama jednog od njih,gusle,male,četvrtaste menzure i vitkog vrata sa orlovima raširenih krila na vrhu.Jedno krilo slomljeno a drugo okrnjeno gelerom,gudalo uvezano žicom.Prošle gusle najžešće borbe,kakav je i red.Uspomena na Kosovo,Drinu i Cer.Pištao je pevač zagledan u daljinu,glavu podigao a vrat ispravio,usne skoro sastavio da se bolje i jače čuje u opštoj buci.Pevao je o Mrnjavčevićima,o bratskoj slozi i ljubavi. Okolna vojska je slušala spuštenih glava i upijala svaku reč.Pukao im pogled negde u daljinu,izgledalo je kao da se trude da očima dobace do Metohije i Prizrena.Na stihove o srpskoj pobedi,megdandžijama koji su sekli turske junake na belim konjima,na stihove o vernim ljubama koje su čekale i patile,podizali bi glave i glasno odobravali.Išle su gusle od vojnika do vojnika...

Najednom,pukovski trubač se oglasio .Resko i glasno,kao da govori, truba je odsvirala poznatu melodiju.Zbor.

Prekinuto je  bilo u trenutku sve.Muzičari su stali a vojnici se pustili  iz kola.Oficiri su popravljali uniforme i već izdavali naredbe.Polako se formirala vrsta,nastajala je formacija.Violine su brzo spakovane i odložene u krpe.Trubač je ponovo trubio ,mnogi su ga streljali  pogledom i smatrali  glavnim krivcem za ovakav iznenadni završetak  zabave.

Sve se ubrzo smirilo ,kolone vojnika odlazile su ,svaka na svoju stranu,među zarobljeno neprijateljsko oružje.Nastavljen je utovar i odnošenje,odnekle su u pomoć stigli volovi i konji.Do mraka je čitav plato na Ceru bio prazan, kao da ničega nije ni bilo.Od vojske ni traga,od oružja ni pomena.U vazduhu je još odzvanjao zvuk violina i gusala,odbijao  se od cerskih brda i kao eho vraćao .Život i rat su se nastavljali.