Poštovani prijatelji, čuvari sećanja na junačka dela naših predaka! Kada god se nađem na ovom ili sličnom mestu, čuvenom po nekoj bici ili stradanju, daleko poznatom po junaštvu i hrabroj odbrani, obuzme me neka epska melanholija. Pokušavam da se slušaocima obratim velikim rečima, dovoljno snažnim i vitalnim, kao što su to naši pradedovi bili. To je prirodna reakcija običnog istoričara sa neobičnom potrebom da svaki govor bude bolji od prethodnog. Ovaj put ću Vam se obratiti kao istoričar i svedok htenja i napora da se Gučevska bitka što više objasni, razjasni i približi svakome. Govoriću samo o činjenicama, brojkama i nekim saznanjima koja su otkrivena zajedničkim radom istraživača.

Bitka na Drini je vođena u jesen 1914.godine. Ona predstavlja nastavak agresije Austrougarske monarhije na Kraljevinu Srbiju. Ovaj put, posle poraza na Ceru, Carevina napada opreznije i obesnije sa idejom da se srpska odbrana razbije a kraljevska vojska kazni za pobedu na Tekerišu. Cilj Austrougara je ostao isti, vojno poraziti Srbiju i uključiti je u sferu uticaja crno žute monarhije. Želje su bile jedno a stvarnost sasvim nešto drugo.

Ofanziva na Drini je počela 8.septembra 1914.godine napadom 6.armije na srpsku 3.armiju. Već sutradan su Drinu u blizini Zvornika, prešle elitne austrougarske jedinice iz 15.korpusa, i to 3 brigade. Ispred njih se propelo Gučevo sa oko 800metara nadmorske visine i odličnim strateškim položajem za branioce. Da bi ga savladali i zauzeli, Austrougari šalju svoju najbolju i najokrutniju jedinicu, 42.domobransku diviziju iz sastava 13.Korpusa Pete armije. Gučevo i Srbiju brane Drinska i Moravska divizija kao i Dunavska divizija oba poziva, pristigla iz Srema. Formiran je odmah i elitni, Gučevski odred, pod komandom najboljeg, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Uče. Odbrana se kompletira dolaskom pobednika sa Cera, Kombinovane divizije, koja prema Gučevu kreće uveče 11.septembra 1914.

Žestina borbi na potezu Gučeva je izuzetna, brzo svima postaje jasno da će se tu odlučiti Bitka na Drini. Ko ovlada vrhom Gučeva, pobedio je. Srbija će biti kao na dlanu, otvorena. U podnožju su vođene, takođe, žestoke borbe. Na Loznicu pada kiša granata, centar je potpuno spaljen i uništen, Koviljača je spržena. Austrougari napreduju.

 Komandant srpske Kombinovane divizije, general Mihailo Rašić, izdaje zapovest za protivnapad, 17.septembra u 6 sati izjutra. Traži od svojih snaga da povrate greben Gučeva i proteraju Austrougare preko Drine. Počeo je žestok protivnapad, srpska artiljerija je pogodila pontonski most na adi Kurjačici a pešadija je zauzela selo Krajišnike. Neprijatelj je bio u povlačenju, srpske snage su počele sa podvlačenjem pod greben Gučeva. U strahovitom jurišu zauzet je Crni vrh i Eminove vode, kota 708. Ova kota je ostala u srpskim rukama do kraja borbi. Ona je ušla u istoriju kao položaj sa najviše primljenih pogodaka artiljerije po metru kvadratnom na srpskom frontu, kao mesto pogibije ruskinje Darje Aleksandrovne i junaštva naših predaka, 5.puka Drinske divizije.

Već 20.septembra utvrđena je linija razdvajanja na vrhu Gučeva, Eminova voda, Glavica, Krajišnici,Tršićko brdo. Do 25.septembra 1914.godine završena je protivofanziva srpskih snaga i borbe su prešle u pozicione. Gučevo je bilo išarano rovovima i izbušeno zemunicama. Počela je rovovska vojna, rat specifičan i neobičan. Obeležen požrtvovanjem i dosetkama, iznenađenjima i upotrebom novih oružja. Skoro mesec dana, do 24.oktobra 1914.bilo je tako. Vojske su čuvale položaje, preživljavale u zemlji i pripremale se za završni udar.Svi su znali da će do njega doći a kada, odlučivali su komandanti.

Iako nije bilo velikih i mnogoljudnih napada, Gučevo je svakog trenutka odjekivalo od eksplozija. Na koti 708. su uvek vođene borbe. Tako je 1.oktobra poginuo, bacajući bombe na neprijatelja u bliskoj borbi, major 1.bataljona, 5.pešadijskog puka Drinske divizije 2.poziva, Vojin Protić. A 2.oktobra je neprijatelj u tajnosti privukao dva brdska topa i iznenada dejstvovao po Eminovim vodama. Jedno zrno je ubilo Darju, rusku dobrovoljku i bolničarku. Sa njom je poginuo kapetan 1. klase Milutin Milojković. Ranjen je srpski telefonista i kontuzovan sanitetski kapetan 2.klase Josif Hajm, povređen je i komandant potpukovnik Dragoljub Uzun Mirković.

Izvori su zabeležili da su od 7.oktobra počele velike hladnoće, neobičajene za to vreme godine. Provejavao je i sneg. U narednim danima kiša i sneg su se smenjivali. Šta je to vojsci značilo, samo dodatnu brigu i muku. Izmučeni, promrzli, polugladni, rešeni da ne popuste, ali lavovski hrabri i tvrdoglavi...to su bili naši preci.

A onda je 25.oktobra neprijatelj uključio aeroplan u borbu. Čitav dan su izviđani srpski položaji. Svi su znali da se sprema ofanziva. Neprijateljski osmatrači su čitav dan izviđali i sa zemlje, ucrtavali položaje i obeležavali kote za buduća dejstva. Počelo je.

Samo 28.oktobra u teškim artiljerijskim razaranjima i pešadijskim napadima, poginulo je 343.srpska vojnika,1248 ih je ranjeno, kontuzovano 71 a nestalo 34. Ukupni gubici toga dana bili su 1696 izbačenih srpskih vojnika iz stroja. Na Eminovim vodama, austrougarska pešadija je došla na 30 metara od srpskih položaja. Po operativnim saznanjima komandanta Kombinovane divizije, na njegovu jedinicu napadale su, cela 40.landverska divizija, cela 36.divizija i cela 42.domobranska divizija. Bližio se rasplet. Srpske snage su uporno branile svoje položaje. Neprijateljski komandanti nisu mogli razumeti rezon branilaca i vitalnost odbrane. Pod brdom granata nestalo je drveća na vrhu Gučeva, travka nije ostala na Eminovim vodama, samo vojnici 5.pešadijskog puka Drinske divizije...duhovi odbrane!

Petog i 6.novembra je izvršena završna operacija austrougarske vojske. Srpski prednji položaji su hrabro branjeni ali je zbog mogućnosti obuhvata naređeno povlačenje. Poslednji položaji su napušteni na Kulištu. Srpske snage su povučene na desnu obalu Štire a kasnije na Tršićki breg, Veliku Bobiju i Carigrad.

Ukupni srpski gubici na Gučevu su bili od 18.500 do 20.000 boraca. Samo 5. Pešadijski puk 2.poziva imao je 1441 borca izbačenog iz stroja. Ako se doda i broj poginulih srpskih vojnika u borbama na Mačkovom kamenu a on je 11.490, dolazimo do broja od oko 30.000 izbačenih iz stroja. To su bili ogromni gubici za srpsku vojsku, još veći za srpski narod jer su stradali najbolji. Neprijatelj je izgubio mnogo više vojnika ali šta to nas treba da interesuje. Posle Bitke na Drini i povlačenja srpske vojske usledila je Kolubarska bitka i totalna pobeda nad Austrougarima.

 Poštovani prijatelji, jedno je sigurno, naši preci nas nisu obrukali, naprotiv, zadali su nam zadatak dostojan stihova na ovom spomeniku.

Blago onom ko dovijeka živi,imao se rašta i roditi...

Neka je večna slava srpskim junacima...živela Srbija!

Zoran Tošić, istoričar