…Šta čovek da kaže za novine...retko ja to pričam sinovče a i ostarilo se, koga zanima Mileta Milutinović...ali ajde kad si već zapeo...godinama niko nije pisao o nama sa Cera a trebao je...

Letelo se u mladosti,posebno u ratu…sam Bog zna kako sam preživeo.Telo mi je puno rana,škiljim na levo oko a i noge su mi isečene od gelera.Da ti pošteno kažem sinko,šta su one prešle,kroz kakve vrleti me nosile,koliko je krvi iz njih iscurelo,dobro je da me uopšte služe.

Pokretan sam, hvala je gospodu, to je najvažnije. Samo sam srastao i smanjio se...starost...Ostavio sam i poroda, pogledao me Bog da izrodim čeljadi sa mojom Zorom. Nego šta ti ono mene pitaš sinovče...o mom četovanju,Tekerišu, o peškiru...naravno da se sećam,a ko bi to zaboravio...seća se Mileta svega,kao juče da je bilo...veliku sam muku sa duše skinuo...slušaj sad i nemoj me prekidati...napiši ovako...

Moje selo Sedlar je vazda bilo poznato po hrabroj i kršnoj momčadiji, još od turskih vremena.Malo ,malo pa je  Turska glava pala ili je iz zasede ubijen neko od tih dušmana .Hajdučija se sinko ovde zapatila od davnina.Otac mi je pričao da nikoga od starijih iz porodice nije zapamtio niti upoznao,izginuli svi, ali se zato puno priča o njima naslušao. Vala i ja sam se sinko od njega dosta naslušao,naročito o mom dedi Milojku,zvali su ga „Krvavi Milojko”.Taj se turske krvi napio za nekoliko kolena unapred.

Jurile ga valije i nizami ceo život a i ovi naši panduri su ga tražili i njima se debelo zamerio . Isterivao pravdu Milojko, borio se za raju. Ona ga je i izdala jednog proleća.Uhvatili ga Turci kod jataka pa ga okovanog sproveli iz Svilajnca za Požarevac, tu ga utamničili i držali dugo,niti živog,niti mrtvog.Trebao im je da hajdučiji vide kraj,da im pokaže i oda druge jatake i njihova konačišta,da ih sve pohvataju.Ništa od toga nije bilo,Milojko je zavezao usta,kao da ih je zašio.Glas od njega nisu  mogli  čuti.Pričao mi otac da ga je moja baba posetila u tamnici samo jednom,  rekao joj tada da bolje ide deci u selo ,da njemu nema spasa,pomilovao je po kosi i okrenuo se. Turci su ga čerečili a naši ubili,tako je završio...

I ja sam, moj sinko, okrenuo na dedu. Silan i mlad, bio sam strah za momke iz okoline.Nije bilo prela niti vašara da se nisam dohvatio sa nekim...šta ćeš, mlado i ludo...ko god me pogleda a ja ćušku za vrat, odmah...Mogu ti reći da me spasao poziv na regrutaciju jer bi sigurno završio u jendeku...uvek ima jačih i luđih...

Na regrutaciji sam bio među najvišim i najjačim,pitao me poručnik čime su me hranili moji.Jedva mi odelo našli, dobro po širine ali kratko.Nije prošlo dugo a barjak mi dali.Kažu,Mileta ti ga nosi, neispuštaj i ne predaji nikom.Znali su da meni nije trebalo dvaput reći i da ću  četnu zastavu čuvati bolje od života.Samo jednom sam se rastao od nje,moj sinovče...pričaću ti...

Nije da se hvalim, bilo je tu mnogo momaka koji su već debelo ratovali u Turskom i Bugarskom ratu.Videlo se odmah da su znali sve...najeli se dosta vojničkog pasulja...ali tako je bilo, mene izabrali...Mileta Milutinović barjaktar 2.čete 1. bataljona 2.pešadijskog Prekobrojnog puka, onog što je bio u Kombinovanoj diviziji generala Mihaila Rašića,nije ga Srbija imala.

Udario Švaba na Drinu u leto devesto četrnaeste…dobismo odmah pokret...zakuvalo se na sve strane...samo dan ranije,majka mi poslala pletenu torbicu i u njoj komad slanine, prave seljačke,bele...pa štrikane vunene čarape,...ih sinovče...i rakije šljivove,govori sto jezika...Opremila majka sina...mogao sam na Mesec ići.

Negde oko Lajkovca stiže komanda da marširamo na Drinu, usiljeno. Ne prođe mnogo a ono se čuje grmljavina u daljini, nebo svetli i blješti...diraju me moji u koloni...

“Šta je gedžo , vuna brate….sada ćeš omirisati borbu...drž se zastave Mileta...da te vidimo ispred...ne ispuštaj je, sunce li ti tvoje...”

Poče i kiša.Prvo samo poprska zemlju a malo kasnije pljusak,pravi letnji...dobro dođe po onoj vrućini...počesmo se penjati na Cer.Odjednom kolona zastade,oficiri na konjima samo špartaju...noć je pa se slabo vidi...jedan ih okupio pa im drži bukvicu i samo nešto rukom pokazuje...vidim da je visoki čin,brkajlija,prate ga kao Boga... ali ne razaznajem epolete.

Moji se odmah sturili na zemlju i zalegli po strani, neki su već zahrkali...ne treba niko da im kaže...šta ćeš sinovac, vojska umorna,pešačimo dva dana... Ja , bogami nisam bio umoran...ih da mi je samo čuti šta to većaju, kakva je situacija, gde idemo...Potegnem gutljaj iz čuturice...sad je bolje.Odjaha onaj brkajlija,za njim pratnja...stiže komanda.

Na Cer, selo Tekeriš. Da se izađe na neko brdo...zaboravio sam mu ime ...da se tu utvrdimo i čekamo...moja četa u prethodnicu a ja na čelo. Pogledam  prema nebu, jasno se ocrtava planina Cer...blizu je, možda sat hoda...crni se njen obris ispred nas...kiša ubi...natapa. E sad je gusto Mileta Milutinoviću...miriše barut.Stegnem zastavu,pinem fišeklije,pogledam prema bajonetu...sve je tu...bombe landaraju o pasu...dobro je.

Penjemo se polako, oprezno, jedan za drugim, staze blatnjave, ko da je neko tuda već prošao.Malo prođe pa zalegosmo, oficiri se domunđavaju. Najednom se sve utiša...nekoga dovedoše. Jasno vidim,naš vojnik...ispituju ga...sve čujem...kaže da je naleteo na Švabe, tu iznad... kod šume Ranitovače , na dvesta metara ispred...pospali,odložili oružje,vezali konje,podigli šatore...nema straže.Mislio je da su naši pa ih budio...kaže,mogao  ih je  sve poklati na spavanju.

Oficiri se čude, otkud tu Švabe...dođe opet onaj brko, svi se podigoše...salutiraju, čujem zovu ga gospodine pukovniče...saslušao je pažljivo onog vojnika i odmah naredio pokret...kaže,bajonetom,nožem, bombom,ne žali....pravo u meso...udri Srbine...komandova,Zamnom junaci! izvuče sablju i krenu.Čudo je bio taj brko, do danas ne videh takvog oficira,junačina,lako je sa takvima  ratovati.

Ih sinko moj kako smo leteli...prvo bombe pa na bajonet...razbismo ih...čuju se pištaljke njihovih oficira u daljini...štekće mitraljez, ubi...Moji kidišu ko ovnovi ,zaboravili umor,naročito mlađarija, valjda željni borbe.Počeše i granate padati...izvukli naši artiljerci top na rukama...odjekuje Cer.

Najednom sinovče...puče sa moje leve strane...ko svetlica, na pet metara...samo sam pokleknuo, kao da me neko svukao na zemlju...ništa ne boli...pogodilo  me u obe noge i u glavu...živ sam...ali ništa ne čujem. Pritrčao mi moj poručnik,bio iza mene pa ostao čitav. Ja pokupio sve gelere.Uzima mi zastavu iz ruke...umalo ga ne ubih...ne dam...

“Pusti Mileta zastavu, ide ona napred…previjaj se...“,vikao je na sav glas. 

Dao sam mu zastavu nevoljno, pa otpuzio  malo dalje  i naslonio se na nekakav panj...crni Mileta,pomislim, pa zar u prvom boju na Ceru da pogineš...Moji se već udaljili...priđe mi bolničar da me previje...pomogao mi da se izvučem...vidim ispred sebe u mraku malu belu kućicu,ličila je na našu u Sedlaru. Ušao sam preko praga kroz otvorena vrata i sklupčao se u jednom uglu sobe...grmi na sve strane,blješti....bolničar otišao...noge me bole,iz leve butine lije krv...očešao mi geler i čelo iznad levog oka...sve u svemu dobro je...živ sam.

Pogledam po sobi,otišli ukućani,pobegli od borbi,vidi se da su žurno napustili kuću...U uglu sobe, sa moje desne strane drveni kovčeg,poveći...dopužem i otvorim ga...pun svega... ćilim na vrhu, ručno tkan na razboju, šaren i mirišljav...ispod peškiri,pa čarape...opet ćilim, stolnjaci, marame,košulje... Podignem i raširim jedan peškir...bljesnu napolju svetlica ...piše,Persa, Spajića đevojka,a sa druge strane,Dobro jutro dobri domaćine,srećan ti praznik...Ovo je ,moj Mileta, đevojački miraz...sprema srpske udavače,ništa drugo.I u mom Sedlaru sam viđao da ih devojke spremaju godinama i nose u mladoženjinu kuću kao dar .

Izvučem dva peškira i povežem obe noge iznad kolena a maramu pocepam pa zavijem glavu...povučem dobar  gutljaj iz čuturice,bi mi odmah mnogo lakše...Da si mi živa Perso ma ko da si...Napolju se borba udaljila, prenela preko brda... privukao sam pušku do sebe...zaspao sam.

U zoru, probudiše me jake eksplozije iz daljine,sa druge strane Cera...mnogo mi je bolje, izađoh u dvorište oprezno. Na sred trešnja,velika,razgranata,ispod nje skovani drveni astal. Malo dalje kruška i bunar. Nigde živine,ovaca...nečuje se lavež pasa...sve se razbežalo,pusto dvorište.Umio sam se svežom bunarskom vodom,noge mi utrnule...stegao sam ih jako peškirima,popustih malo.Šta li je sa mojima,gde mi je jedinica?

Nisam dugo čekao, dođe nekoliko naših vojnika...pitaju jel sam živ...pokupili usput još ranjenika,ima nas...Krenusmo u selo Tekeriš.Dođemo pred seosku školu,poručnik tamo.Vidim da je ranjen,sedi i puši.Bluza mu otkopčana, zavijena mu bedra.Kad me primeti,radosno reče:

“Mileta živ si... ti mene noćas umalo ne ubi…dobar si vojniče, poštuješ naredbu...evo,vraćam ti zastavu,dobro si je čuvao.“

Donesoše je i predadoše mi. Pocepana,izbušena od gelera ali sačuvana.Tada smo se za kratko rastali zastava i ja i nikada više do kraja rata.

Odatle oterasmo Švabe prema Drini,uzesmo Šabac...niko nas ne zaustavi,a ko će takvu silu? Peškire Persine sam čuvao u njedrima,oprao od krvi i čuvao.Već tada sam znao da ću opet doći u ono dvorište na Ceru, kad tad.Bože zdravlja,upoznaću Persu i njenu porodicu,vratiću joj peškire....noge su mi oni spasli, moj sinovče.

Vidiš dete moje,prošao sam ja sa peškirima Kolubaru,prešao Albaniju...e,da si mogao da me vidiš tamo...kostur od čoveka...Tukle nas šiptarske bande...čekali smo lađe na obali...gađali nas avioni bombama,jednom u kazan pogodili baš kad smo ručali pasulj,umalo tada nisam poginuo...putovao sam brodom,veliki je bio kao deset najvećih čardaka...

Najteže mi bilo na ostrvu Vidu,tamo na moru  kod saveznika i braće Grka.Bio sam u radnom vodu i sahranjivao naše jadnike u more.To ti je ona Plava grobnica sinko.Svaki dan iz čamca...uh...srpska mladost ode u more...Da si pitao ma kojeg našeg momka gde će svršiti život i gde će mu večna kuća biti...uh...ode naša mladost u more,ribama...tvrd sam na suzama sinko  ali sam tada i zadnju isplakao...

Moji iz jedinice čuvali pisma od žena i devojaka, neki čuvali slike i burme,zlato i srebro a ja peškire.Uvek u nedrima ,kraj srca. Čuvao ja njih a oni mene sačuvali,zamisli...

Da si me video kad smo krenuli nazad, u Srbiju...auuu sinovče...trčao sam brže od metka...zastava se vijorila sva iscepana...Razbili smo im linije,zauzeli rovove,nahranjeni i odmorni,naoružani novim puškama...gde ćeš ti to zaustaviti, sila. 

Pred Nišom, pogibe mi moj poručnik,iznenada.Pogodi ga metak pravo u srce,nije se javio,samo me pogledao...zaustio nešto da mi kaže i pao. Auuu, ...brata i celu familiju da sam izgubio bilo bi mi lakše.Izvukli smo ga iz borbe i sutradan sahranili.Jednim peškirom sam mu previo smrtnu ranu na grudima...neka njemu  peškira...zaslužio ga je junak,srce u zemlji da mu greje.Neće se Persa ljutiti.Ostao moj poručnik kod Niša a ja krenuo  dalje.

Kući sam stigao u proleće, otišao kao momak u rat a vratio se kao čovek.Sva čeljad izrasla,nikog ne poznajem. Doneo sam jedan peškir sa Tekeriša, izvukao iz bluze i stavio na šifonjer da mi uvek bude na vidiku,pored ikone .

Valjalo se vratiti u normalu sinovče, prošao je rat.Sledeće jeseni sam se oženio devojkom iz susednog sela,dobio kćer a posle i dva sina.Prave momčine ali nisu prgavi kao ja...ni prići.Šta god da se dešavalo,gledao sam peškir,bio mi je na vidiku.Kad sam slavio svetog Nikolu, česnicu sam u njemu nosio u crkvu.Kad su se deca rađala prvi povoj im je bio peškir iz Tekeriša...Došlo je vreme da ga vratim kući...Persi, ako je živa...spremaj se Mileta na put.

Krenem ja, moj sinovče...piši ovo...rano ujutru  na Tekeriš na Preobraženje sedamdeset četvrte..,šezdeset godina je prošlo...vozio me unuk Gvozden.Kupio nov auto u Kragujevcu...Zastavu...malo sam i ja para dodao, pa kaže, da ga ponovi.Ponesem peškir u kožuhu, čuturicu rakije,šajkaču i šubaru, ordenje zakačim na grudi.Obučem se kako dolikuje.Novu košulj,uzmem štap,ponesem para i stare slike koje su preživele oba rata. 

Kada stigosmo na Cer od Šapca, mnogo naroda se iskupilo kod spomenika.Put dobar, betonski.Kuće pored puta nove,autobusi,zastave...grmi ozvučenje,smenjuju se govornici,veličaju pobedu.Šatre pune sveta,jede se i pije,pravi vašar.Ako, tako i treba. Vojska postrojena, puca u čast pobede, kršni momci,nove uniforme,sve lepo.Zapalim sveće i priđem jednom starijem seljaku,ima i on šajkaču i upitam ga za Persu,nema pojma koja je...pitam drugog,mlađeg,isti odgovor,nema nikakve Perse u Tekerišu. Ima ljudi ,ima sigurno,znam ja.

Osvrnem se i kao stari vojnik počnem da se orijentišem.Počeše pred očima da izlaze slike iz one noći kada sam bio ranjen.Krenem od spomenika prema planini,sve putem uzbrdo ,skrenem oštro levo jednim sokakom.Kao da me neko proviđenje vodilo i najednom ispadnem pred malu belu kućicu koja se jedva videla od nove i velike u izgradnji.Nije bilo trešnje,posečena ali je bunar bio tu a i kruška odmah pored.Astal drveni još je stajao,nakrivljen i oronuo.

Stao sam kao ukopan, zatvorio oči...prođe mi u sekundi ceo život kroz glavu,ona noć,juriši i ranjavanje...Persini peškiri što mi noge stežu,škola u Tekerišu,moj oficir i ranjenici ...Unuk me prodrma,“Deda,jesi li dobro”?

Pozdravio sam se sa ukućanima i uz kafu i rakijicu im ispričao moju sudbinu i vezu sa Tekerišom i Persom.Tek tada sam saznao sinovče da je Persa umrla mlada,odmah posle rata ali da je ostavila poroda,ćerku i sina.U dvorištu Stevanovića i na velikom imanju, sada živi njen unuk sa porodicom.Vratio sam im peškir.Slikao sam se sa njim kod spomenika cerskim junacima,poslednji put.Teško smo  se rastali ,orosile oči, kao da sam se rastao sa životom.Ko će sada da me čuva?

Ispunio sam zavet koji sam sebi dao sinovče i vratio peškir kome pripada.Smirio se on, pravo da ti kažem,i ja sinovče.Sada mogu na miru da umrem,kako valja.Ispunio je Mileta sve zavete...zbogom!