Вук је рођен на Митровдан у селу Тршић у Јадру 1787.године.  Ту су се Караџићи населили у време Вуковог деде Јоксима Бандуле који је био приморан да бежи из завичаја јер је убио Турчина. Иначе су Караџићи из села Петњица, у близини Шавника у Црној Гори. То село и данас насељавају искључиво Караџићи из племена Дробњака, другог презимена нема. Дробњаци су одувек били Срби и први када је требало ратовати за Србију.

Вуков отац се звао Стеван или Стефан а мајка Јегда. Она је била из фамилије Озринића, пореклом из Никшића. Јегда и Стефан су одрасли заједно у Тршићу, као комшије. Заједничку кућу су направили тик уз речицу Жеравију. Вук им је био шесто дете, једино које је преживело прве дане по рођењу. Зато су му и дали име Вук, против урока и клетви. Од рођења се сирото дете борило као лав, преживело и постало један од најзначајних Срба икада рођених на овим просторима.

Од ране младости се видело да се ради о дечачићу који се разликовао. Није се задовољавао чувањем оваца и дечијим игрицама, хтео је више и то је добио. Од путника намерника а касније од Јефте Савића -Чотрића,  научио је прва слова глагољице а отац га је убрзо одвео у манастир Троношу да настави школовање. Сам је касније писао да је у Троноши опрао више ногу монасима и сачувао манастирских оваца од слова која је научио. Ипак, боравак у манастиру и познанство са игуманом Троноше, Стефаном Јовановићем, било је непроцењиво искуство. Игуман Стефан је био велики патриота и борац против Турака, велики пријатељ Вука и његов учитељ. Турци су га отровали 1799.у Зворнику приликом мисије тражења брашна за изгладнели народ Јадра. Године 2017.приликом обележавања 700 година од оснивања Троноше, Стефан је проглашен за свеца као Стефан Троношки а 17.септембар је дан посвећен њему. Приликом канонизације у манастиру је био присутан Српски патријарх Иринеј и четири српске владике а мој текст се читао у званичном програму!

Вук се описменио и по избијању Првог српског устанка постао је писар код Јадарског харамбаше Ђорђа Обрадовића Ћурчије. То је била непроцењива чињеница за познавање читавог устанка, српске револуције. Да није било младог Вука, Срби би много мање знали о дешавањима и личностима из периода борбе за ослобођење. Вук је све бележио и записивао па тако знамо за кључне догађаје устанка: Буну против дахија,  за епске борбе са Турцима на Чокешини, Мишару, Лозници и Чегру, за неслогу међу српским вођама и за описе српских поглавица, како Вук пише, Карађорђа, Анте Богићевића, Јакова Лазаревића, Луке Лазаревића, хајдук Вељка Петровића. Он је за нас трећи Вожд устанка поред Карађорђа и Милоша Обреновића. Његов значај је превелик и суштински за Србе. 

Вук је, по пропасти устанка 1813.године на Фрушкој гори записао све песме спеване од слепог гуслара Филипа Вишњића као и од других устаничких гуслара и тако их отргао од вечитог заборава а нама је, уз песме, донео сведочанство јуначких дела наших предака.

Вук Караџић се рано разболео, лева нога му се временом укочила па је носио дрвену штулу. Због тога је био поштеђен учешћа у борбама, па је обављао интелектуалне послове. Био је писар у Правителствујушчем Совјету Сербском , чиновник и цариник. По пропасти устанка,  склонио се ван Србије. У Бечу се оженио  Немицом Аном Краус са којом је касније изродио тринаесторо деце од којих је само двоје преживело, Мина и Димитрије. Причало се да је у младости имао велику љубав, Ружу Тодорову, сељанку из Тршића.

Вук је волео свој Јадар а нарочито Тршић за који је рекао да је најлепши крај на читавом свету. Ретко је касније долазио у свој завичај, свега неколико пута, последњи пут 1858.године. У пратњи му је била кћер Мина. Вук је јахао коња и био изненађен запуштеним тршићким имањем које је било зарасло у дубоки коров. Том приликом је купио имање на лозничком Лагатору, око 2 хектара, данас ту ниче нова Лозница.

Познанство са Јернејом Копитаром му је променило живот. Мудри Јернеј га је охрабрио да се бави писањем и истраживањем народне књижевности своје Србије. Већ 1814.Вук је издао збирку народних песама и мудрости као и прву граматику простог народног говора. Кренуо је у посао који га је обузео и држао све до смрти. Ухватио се одмах у коштац са онима који су вукли назад, црквом, кнезом Милошем, набеђеним интелектуалцима. Ипак је дочекао победу 1847.године, Вукова азбука од 30 слова је постала званично српско писмо тек 1868.године, 4 године после Вукове смрти.

Уверен сам да је наредних 50 година, од 1814. издржао само због тога што се звао Вук, имао тврду главу и што је прошао муку и беду Троноше, Јадра, Турака и устанка. Био је и остао јачи од свих и данас је тако. Вук нам је открио магичан свет од 30 слова и подарио најбољу азбуку на свету, коју наша деца од 5 година знају и пре поласка у школу. Можете мислити, Кинези и Јапанци никада не науче све знаке својих писама а западњаци морају да спелују слово по слово да би се разумели. Вукова азбука има једноставан принцип, чист и бистар као Жеравија и мудар као Троноша. Пиши као што говориш а читај како је написано...један глас, једно слово...и тачка!

Вук је био намћораст, увек закопчан и љут, болешљикав и сумњичав. Кажу да су име кафане Промаја, сељаци из Тршића дали баш због Вука и његове опрезности и страха од промаје. Живео је у сиромаштву скоро пола живота а од 1826. уз пензију и принадлежности Русије и Србије. Имао је снаге да се замери најзначајнијем човеку тадашње Србије, кнезу Милошу и све му каже у лице. Неписмени Милош га је због тога почео да цени па му је и дао пензију.

Вукова родна кућа у Тршићу је обновљена 1933.године када је одржан и први Вуков сабор. Сам је рекао да му је родна кућа паљена од Турака више од десет пута. Вук је умро у Бечу 1864.године. Кажу да је тражио чашу воде, погледао у гусле изнад кревета и издахнуо. Сахрањен је у Бечу а 1897. му је тело пренето и сахрањено у порту Саборне цркве у Београду. У ту част су сељаци из Тршића очистили имање и истесали дрвени храстов крст који су поболи на огњиште где је била Вукова стара кућа. 

У част Вука, већ 87.година се одржава Вуков сабор у Тршићу, најстарија и најзначајнија културна манифестација код Срба. Сабор је светски познат као место окупљања србиста и слависта из читавог света. Врхунац сабора је завршна свечаност и беседа у част Вука.

По Вуку Стефановићу Караџићу се зове много школа и установа културе у Србији и окружењу. Вукова диплома је најзначајније признање школарцима у Србији а Вукова награда је најзначајније признање у култури Србије.

Зоран Тошић