На данашњи дан 1909. године у Шапцу је рођен књижевник Оскар Давичо, „један од највећих пустолова српске поезије, песник без чијег ванредно обимног и разноликог дела је њена модерна епоха незамислива“, како је рекао Радомир Константиновић.

Након завршене Прве мушке гимназије у Београду одлази у Париз на студије француског језика и књижевности, које ће након две године наставити у Београду. Током студија у Паризу био је спаринг-партнер у једној боксерској школи, али се и упознао са француским надреалистима, пре свега са Бретоном и то ће оставити далекосежан утицај на његово стваралаштво.

Био је најмлађи члан београдске надреалистичке групе и један од тринаесторице потписника алманаха „Немогуће“.

Као секретар месног комитета КПЈ ухапшен је 1932. и осуђен на пет година робије у Сремској Митровици и Лепоглави. Робијао је и у Другом светском рату, 1941. ухапшен у Сплиту и одведен у логор за Јевреје на Корчули и интерниран у Италију, али је 1943. успео да побегне и прикључи се партизанима.

Радио је и као новинар, извештавао је са суђења ратним злочинцима у Нирнбергу. Професионални књижевник постао је 1947. године.

„Песник је неопходан човеку, он је животни орган његове душе у миру и рату; без поезије би у смртни кам очајала искра потребна животу; песник је секретар друштва свих људи, али тајник који не чува, него открива тајне и, казујући их, говори љубав једну једину за све.“ (Оскар Давичо, „Поезија и отпори“)
„Речи, без обзира на то одакле потичу, садрже, поред апсолутне своје прошлости, садашњости и будућности, и критички однос према њима, према свему што је остало живо од минулог и свему што се живо слути у настајућем. То значи и према свему што потенцијално или стварно означавају; али то је све и нека врста свести да означено, постојећи, тиме, врши и некакву цензуру.” (Оскар Давичо)

Писао је поезију, прозу, есеје, полемике, путописе, уређивао књижевне часописе, преводио... О томе зашто пише рекао је: „Пишем као што се дише, да освежим крв, осећајности садржајније од ћутње. Дете плаче јер бол који осећа не може да стане сав у њега. И човек пева јер хоће, саопштавајући дивну трагику живота, да спасе себе од своје судбине.“

Добитник је многих награда, његов роман „Песма“ Савез књижевника Југославије 1952. прогласио је за најбоље дело у тој години, а чак три пута је добио Нинову награду и то за романе: „Бетон и свици“ (1956), „Глади“ (1963) и „Тајне“ (1964). Милован Данојлић рекао је: “Млади људи, на чија писма уредно одговарам, чије рукописе пажљиво ишчитавам и, у границама својих могућности, препоручујем издавачима, за ту предусретљивост треба, унеколико, да захвале и Оскару Давичу. Ја им само враћам оно што ми је Оскар, пре шездесет година, дао.“