Хало, Врховна! А, ти си, Живојине. Где је војвода Путник? Код Престолонаследника. Пренеси му: Комбиновану дивизију сам упутио ка Текеришу, главнину Друге армије према Шапцу, а помоћне снаге правцем Лешница...Не чујем те, Живојине!... Тутњи нешто!...Понављам наређење за тобом: шаљеш ми Моравску и Тимочку дивизију првог позива да формирам Ударну церску групу и што пре овладам падинама Цера! Разумео сам те!

Команданти! Ово наређење издајем у покрету! Убрзајте кретање ка Церу и што пре овладајте тригонометром Трајан, превојем Кошутња стопа и узвишењем Косанин град! Ко ноћас буде имао Цер, имаће победу. 

Војници! Ви на вашим леђима не носите торбе и ранчеве, него Србију! Придржавајте је што чвршће! Стисните уз ваша срца што јаче! Ноћас, Србија, другог пута и заветрине нема. 

Од свих вас тражима да браните прву стопу Цера, оном жртвом, као да браните последњу стопу Србије.

Ноћас је Цер, Косово! Сваки је војник, Милош Обилић, сваки заставник, Бошко Југовић, а сваки командант, крстоносни Лазар!

Не дајте, браћо, да вам поклене колено Немањићко, Светосавско, Карађорђевско!...

Трубачи! Свирајте збор! Команданти, постројте јединице! Болничари, изнесите рањенике!

У име Отаџбине и народа српског, ја, ваш командант, ђенерал Степа,  који сам има част да командујем у овој величанственој борби, изражавам највећу захвалност војницима и официрима Друге армије, који,  уз велике жртве и напоре, победише и протераше непријатеља из земље, и окитише пуковске заставе славом, која ће сијати док траје српства!

Заједно са вама, војници и официри, дубоко се клањам оним јунацима чија су места празна у строју.

Такође, изражавам, заједно са вама, најдубље поштовање према цивилним жртвама који мир Божји стекоше испред пушке, бајонета и испод вешала мрског непријатеља...

Милунка...Милунка, ћери! Јеси ли то ти? Срећна ти четврта рана за одбрану Србије! Не, немој, кћери,  да устајеш са носила. Ја ћу,  твој командант,  да клекнем и да ти украсим груди Карађорђевом звездом.

А, ти, сине, како ти је име? Момчило Гаврић. Колико ти је година? Осам! И шта кажеш? Швабе ти ноћас убиле оца, мајку, четворо браће и три сестре. Три сестрице?! Све три млађе од тебе...Не плачи, Момчило. Ниси ти, сине, сироче. Сви ови војници око тебе су твоја браћа, а сви официри, твоји стричеви и ујаци! Момчило Гаврићу! Производим те у чин каплара и распоређујем на дужност у шести артиљеријски пук под командом мајора, Стевана Туцовића!

Ађутант! Донесите мој шињел, да се прекроји и сашије униформа за Момчила.

Момчило, сине! Ти си од данас, са твојих осам година, најмлађи каплар на свету!

А, Ви, господине, мајоре, упамтите. Човек је највећи кад се сагне, да помогне детету. И најмањи, кад се сагне, да се сакрије иза детета.

Хало, Врховна! Немаш мени, Мишићу, шта да честиташ. На Церу је победио твој и мој војник. Него, запиши у Ратни дневник Српске Врховне команде: „Наша мила Отаџбина, Србија је ослобођена! Непријатељ, поражен и протеран, а крвљу његовом заливена су сва она места која је својом поганом ногом оскрнавио!“

Хвала ти, Живојине што си дописао: „Слава церским јунацима!“

Поздрави војводу Путника, и пренеси му: Ово је мој последњи рапорт са Цера!