Полегала наша војска по ливади,сеницима и испод дрвећа у хлад. Одмор. Заслужили су га после десетак дана маршовања,тешких и крвавих борби на Церу и гоњења непријатеља до Дрине.Поспали су били сви, како је ко стигао. Наслонили се једни на друге,главе положили на торбице,смотане блузе,на шаторска крила...Умор је био толики да се спавало одмах.Најтврђи и најслађи је војнички сан.

Недалеко од поспале војске, био је постављен  и постројен заробљени ратни плен.Сложено као под конац. Аустроугарска артиљерија разних калибара и порекла, цев до цеви. “Крупови” мерзери и  хаубице  од 240 и 150 милиметара, “Шкодине” хаубице и  кратки брдски топови “Шнајдер-Кане”од 75 и 70 милиметара, каре за превоз и кола са муницијом. Велика количина артиљеријских зрна  сјајила се на сунцу,рекао би човек каква лепота, а до јуче су њихове експлозије богаљиле на стотине војника,откидале им ноге и руке и прекидале животе српским борацима Нека их сада сложених на пољу, дај Боже  за сва времена,да је било среће  увек би ту и били.

Одмах до топова били су сложени митраљези, неки на постољима а неки на земљи.Муниција и реденици ових убица пешадије, развучена је била у редове и  протезала се стотинама метара,као велика змија. До пре неки дан су митраљези”Шварцлозе”и „Максим” били страх , а њихово штектање права мора за наше пешаке.Колико ли су живота прекинули ови утихли,  постројени и заробљени, господари смрти? Таман би кренуо јуриш,официри би извукли сабље,пешадија скочила ,бајонети на пушкама, а оно,са друге стране из рова заштектали би митраљези, просто косили. Падали би  први редови пешака као снопље.Повлачење,а онда све из почетка.

Између заробљених митраљеза и гомиле свакојаких пушака, лежао је оборен аероплан,двокрилац.Албатрос Д.И. понос немачке индустрије.Нимало није личио на лепотана из ваздуха,онако згужван и изубијан. Привлачио је пажњу збуњених војника шарен и обојен у црно жуте боје Аустроугарске царевине.Не виђа се ареоплан сваки дан у Текеришу. Велика рупа зјапила је не месту где је био исцртан царски орао.Наш митраљезац га је оборио предвече 17. августа у току извиђања.Није пилот очекивао митраљесца на узвишењу где је правио круг и неопрезно се спустио педесетак метара ниже.Скинуо га тада наш стрелац као младожења сватовску јабуку са дирека.Пилот се није ни јавио а звао се Ђерђ,испод кабине му је било написано име и надимак“ Reichs Аdler”, царски орао по нашки.Забио се  кљуном орлић право у њиву  и ту завршио.

Испод ливаде са оружјем био је простор где је смештен и други ратни плен.Највише је било комора и пољских кухиња, великих казана за храну,војничких допремних кола, униформи,цокула и чизама,шатора,ћебади,разних ковчега...остатака хране,брда чутурица и алуминијумских порција...Нема чега није било. Један потпоручник са неколико војника уредно је пописивао сваки значајнији предмет, претурао, тражио било какав натпис.Униформе је посебно претресао као и џепове панталона и блуза са велике камаре.Кидао је дугмад са униформи јер су на њима биле ознаке јединица. Мало ,мало па би пронашао неку фотографију,писмо или цедуљицу.Све се то пажљиво одлагало у припремљене кутије које су војници после носили у штаб.

Изненада,  поред уснуле војске, загудиле су виолине две у терцама а две су држале контру.Музичари из Моравске дивизије добили  су пријатно наређење да пробуде поспале. Војска се моментално пробудила  и придигла. Није  буђење могло бити лепше,да човек само пожели.

Очас посла су се војници скупили  у круг око музичара и похватали у коло.Напред су били они искуснији што преплићу брзо, тако да им опанке на ногама ниси могао видети.До њих су били зналци који су, опрезни  у своје вештине играња,полако шацовали коловође и прилазили а на зачељу млађарија.Ухватили се у коло од неке милине,нема везе што га нису  знали играти, њима је било лепо. Они испред су их гурали ,вукли час у једну па на другу страну,развлачили. 

Изван кола биле су мале групице војника који су, сами за себе, играли  различитим стиловима и корацима.Важно је било да су чули и осећали музику а шта су играли ,није.Руке су им биле уздигнуте а главе благо повијене,понеки су вртели марамице изнад,видило се да уживају. Ко зна где су у мислима били.Севдах и уживање по сред ратног поља.То су  борци Тимочке и Моравске дивизије,јужњаци.До јуче у крви до колена а данас за душу..Невероватан призор, на ливадама села Текериш.

Официри су били у кругу заједно са војском, али се нису   хватали  у коло,  тапшањем су подржавали играче.Цупкајући  чизмама и звекетом сабљи држали су ритам. Смејали су се на сав глас невештим покретима оних са зачеља. Музичари су појачавали ,летели су прсти  виолинистима,гудала парала ваздух.Ваљало се насвирати данас.Дуго су виолине биле замотане у крпе и скривене у недрима  или убачене у кола са храном где су стрпљиво чекале.Дошло је најзад  њихових пет минута.

Победничка кола  постајала су све бржа а  темпо убитачан.Играчи у трансу.Неки војници  раскопчавали су и скидали  блузе,изували   опанке и цокуле, чутурице са ракијом су кружиле од уста до уста....у близини играча биле су  групице певача,загрлили се  па за себе певали песме из свог завичаја једни другима на уво. У трансу од слагања гласова нису  обраћали пажњу на играче .Обично би један потерао песму а други би је одмах прихватили басирајући и терцирајући.Крајеви песама су брзо долазили уз обавезни заједнички крик, јјии ииииииих! Па опет изнова.Песми није било краја.

Мало даље од ове веселе дружине били су гуслари окружени са десетак слушалаца.У рукама једног од њих,гусле,мале,четвртасте мензуре и витког врата са орловима раширених крила на врху.Једно крило сломљено а друго окрњено гелером,гудало увезано жицом.Прошле гусле најжешће борбе,какав је и ред.Успомена на Косово,Дрину и Цер.Пиштао је певач загледан у даљину,главу подигао а врат исправио,усне скоро саставио да се боље и јаче чује у општој буци.Певао је о Мрњавчевићима,о братској слози и љубави. Околна војска је слушала спуштених глава и упијала сваку реч.Пукао им поглед негде у даљину,изгледало је као да се труде да очима добаце до Метохије и Призрена.На стихове о српској победи,мегданџијама који су секли турске јунаке на белим коњима,на стихове о верним љубама које су чекале и патиле,подизали би главе и гласно одобравали.Ишле су гусле од војника до војника...

Наједном,пуковски трубач се огласио .Реско и гласно,као да говори, труба је одсвирала познату мелодију.Збор.

Прекинуто је  било у тренутку све.Музичари су стали а војници се пустили  из кола.Официри су поправљали униформе и већ издавали  наредбе.Полако се формирала  врста,настајала је формација.Виолине су брзо спаковане и одложене у крпе.Трубач је поново трубио ,многи су га стрељали  погледом и сматрали  главним кривцем за овакав изненадни завршетак  забаве.

Све се убрзо смирило ,колоне војника одлазиле су ,свака на своју страну,међу заробљено непријатељско оружје.Настављен је утовар и одношење,однекле су у помоћ стигли  волови и коњи.До мрака је читав плато на Церу био празан, као да ничега није ни било.Од војске ни трага,од оружја ни помена.У ваздуху је још одзвањао звук виолина и гусала,одбијао  се од церских брда и као ехо враћао .Живот и рат су се настављали.