…Шта човек да каже за новине...ретко ја то причам синовче а и остарило се, кога занима Милета Милутиновић...али ајде кад си већ запео...годинама нико није писао о нама са Цера а требао је...

Летело се у младости,посебно у рату…сам Бог зна како сам преживео.Тело ми је пуно рана,шкиљим на лево око а и ноге су ми исечене од гелера.Да ти поштено кажем синко,шта су оне прешле,кроз какве врлети ме носиле,колико је крви из њих исцурело,добро је да ме уопште служе.

Покретан сам, хвала је господу, то је најважније. Само сам срастао и смањио се...старост...Оставио сам и порода, погледао ме Бог да изродим чељади са мојом Зором. Него шта ти оно мене питаш синовче...о мом четовању,Текеришу, о пешкиру...наравно да се сећам,а ко би то заборавио...сећа се Милета свега,као јуче да је било...велику сам муку са душе скинуо...слушај сад и немој ме прекидати...напиши овако...

Моје село Седлар је вазда било познато по храброј и кршној момчадији, још од турских времена.Мало ,мало па је  Турска глава пала или је из заседе убијен неко од тих душмана .Хајдучија се синко овде запатила од давнина.Отац ми је причао да никога од старијих из породице није запамтио нити упознао,изгинули сви, али се зато пуно прича о њима наслушао. Вала и ја сам се синко од њега доста наслушао,нарочито о мом деди Милојку,звали су га „Крвави Милојко”.Тај се турске крви напио за неколико колена унапред.

Јуриле га валије и низами цео живот а и ови наши пандури су га тражили и њима се дебело замерио . Истеривао правду Милојко, борио се за рају. Она га је и издала једног пролећа.Ухватили га Турци код јатака па га окованог спровели из Свилајнца за Пожаревац, ту га утамничили и држали дуго,нити живог,нити мртвог.Требао им је да хајдучији виде крај,да им покаже и ода друге јатаке и њихова коначишта,да их све похватају.Ништа од тога није било,Милојко је завезао уста,као да их је зашио.Глас од њега нису  могли  чути.Причао ми отац да га је моја баба посетила у тамници само једном,  рекао јој тада да боље иде деци у село ,да њему нема спаса,помиловао је по коси и окренуо се. Турци су га черечили а наши убили,тако је завршио...

И ја сам, мој синко, окренуо на деду. Силан и млад, био сам страх за момке из околине.Није било прела нити вашара да се нисам дохватио са неким...шта ћеш, младо и лудо...ко год ме погледа а ја ћушку за врат, одмах...Могу ти рећи да ме спасао позив на регрутацију јер би сигурно завршио у јендеку...увек има јачих и луђих...

На регрутацији сам био међу највишим и најјачим,питао ме поручник чиме су ме хранили моји.Једва ми одело нашли, добро по ширине али кратко.Није прошло дуго а барјак ми дали.Кажу,Милета ти га носи, неиспуштај и не предаји ником.Знали су да мени није требало двапут рећи и да ћу  четну заставу чувати боље од живота.Само једном сам се растао од ње,мој синовче...причаћу ти...

Није да се хвалим, било је ту много момака који су већ дебело ратовали у Турском и Бугарском рату.Видело се одмах да су знали све...најели се доста војничког пасуља...али тако је било, мене изабрали...Милета Милутиновић барјактар 2.чете 1. батаљона 2.пешадијског Прекобројног пука, оног што је био у Комбинованој дивизији генерала Михаила Рашића,није га Србија имала.

Ударио Шваба на Дрину у лето девесто четрнаесте…добисмо одмах покрет...закувало се на све стране...само дан раније,мајка ми послала плетену торбицу и у њој комад сланине, праве сељачке,беле...па штрикане вунене чарапе,...их синовче...и ракије шљивове,говори сто језика...Опремила мајка сина...могао сам на Месец ићи.

Негде око Лајковца стиже команда да марширамо на Дрину, усиљено. Не прође много а оно се чује грмљавина у даљини, небо светли и бљешти...дирају ме моји у колони...

“Шта је геџо , вуна брате….сада ћеш омирисати борбу...држ се заставе Милета...да те видимо испред...не испуштај је, сунце ли ти твоје...”

Поче и киша.Прво само попрска земљу а мало касније пљусак,прави летњи...добро дође по оној врућини...почесмо се пењати на Цер.Одједном колона застаде,официри на коњима само шпартају...ноћ је па се слабо види...један их окупио па им држи буквицу и само нешто руком показује...видим да је високи чин,бркајлија,прате га као Бога... али не разазнајем еполете.

Моји се одмах стурили на земљу и залегли по страни, неки су већ захркали...не треба нико да им каже...шта ћеш синовац, војска уморна,пешачимо два дана... Ја , богами нисам био уморан...их да ми је само чути шта то већају, каква је ситуација, где идемо...Потегнем гутљај из чутурице...сад је боље.Одјаха онај бркајлија,за њим пратња...стиже команда.

На Цер, село Текериш. Да се изађе на неко брдо...заборавио сам му име ...да се ту утврдимо и чекамо...моја чета у претходницу а ја на чело. Погледам  према небу, јасно се оцртава планина Цер...близу је, можда сат хода...црни се њен обрис испред нас...киша уби...натапа. Е сад је густо Милета Милутиновићу...мирише барут.Стегнем заставу,пинем фишеклије,погледам према бајонету...све је ту...бомбе ландарају o пасу...добро је.

Пењемо се полако, опрезно, један за другим, стазе блатњаве, ко да је неко туда већ прошао.Мало прође па залегосмо, официри се домунђавају. Наједном се све утиша...некога доведоше. Јасно видим,наш војник...испитују га...све чујем...каже да је налетео на Швабе, ту изнад... код шуме Ранитоваче , на двеста метара испред...поспали,одложили оружје,везали коње,подигли шаторе...нема страже.Мислио је да су наши па их будио...каже,могао  их је  све поклати на спавању.

Официри се чуде, откуд ту Швабе...дође опет онај брко, сви се подигоше...салутирају, чујем зову га господине пуковниче...саслушао је пажљиво оног војника и одмах наредио покрет...каже,бајонетом,ножем, бомбом,не жали....право у месо...удри Србине...командова,Замном јунаци! извуче сабљу и крену.Чудо је био тај брко, до данас не видех таквог официра,јуначина,лако је са таквима  ратовати.

Их синко мој како смо летели...прво бомбе па на бајонет...разбисмо их...чују се пиштаљке њихових официра у даљини...штекће митраљез, уби...Моји кидишу ко овнови ,заборавили умор,нарочито млађарија, ваљда жељни борбе.Почеше и гранате падати...извукли наши артиљерци топ на рукама...одјекује Цер.

Наједном синовче...пуче са моје леве стране...ко светлица, на пет метара...само сам поклекнуо, као да ме неко свукао на земљу...ништа не боли...погодило  ме у обе ноге и у главу...жив сам...али ништа не чујем. Притрчао ми мој поручник,био иза мене па остао читав. Ја покупио све гелере.Узима ми заставу из руке...умало га не убих...не дам...

“Пусти Милета заставу, иде она напред…превијај се...“,викао је на сав глас. 

Дао сам му заставу невољно, па отпузио  мало даље  и наслонио се на некакав пањ...црни Милета,помислим, па зар у првом боју на Церу да погинеш...Моји се већ удаљили...приђе ми болничар да ме превије...помогао ми да се извучем...видим испред себе у мраку малу белу кућицу,личила је на нашу у Седлару. Ушао сам преко прага кроз отворена врата и склупчао се у једном углу собе...грми на све стране,бљешти....болничар отишао...ноге ме боле,из леве бутине лије крв...очешао ми гелер и чело изнад левог ока...све у свему добро је...жив сам.

Погледам по соби,отишли укућани,побегли од борби,види се да су журно напустили кућу...У углу собе, са моје десне стране дрвени ковчег,повећи...допужем и отворим га...пун свега... ћилим на врху, ручно ткан на разбоју, шарен и миришљав...испод пешкири,па чарапе...опет ћилим, столњаци, мараме,кошуље... Подигнем и раширим један пешкир...бљесну напољу светлица ...пише,Перса, Спајића ђевојка,а са друге стране,Добро јутро добри домаћине,срећан ти празник...Ово је ,мој Милета, ђевојачки мираз...спрема српске удаваче,ништа друго.И у мом Седлару сам виђао да их девојке спремају годинама и носе у младожењину кућу као дар .

Извучем два пешкира и повежем обе ноге изнад колена а мараму поцепам па завијем главу...повучем добар  гутљај из чутурице,би ми одмах много лакше...Да си ми жива Персо ма ко да си...Напољу се борба удаљила, пренела преко брда... привукао сам пушку до себе...заспао сам.

У зору, пробудише ме јаке експлозије из даљине,са друге стране Цера...много ми је боље, изађох у двориште опрезно. На сред трешња,велика,разграната,испод ње сковани дрвени астал. Мало даље крушка и бунар. Нигде живине,оваца...нечује се лавеж паса...све се разбежало,пусто двориште.Умио сам се свежом бунарском водом,ноге ми утрнуле...стегао сам их јако пешкирима,попустих мало.Шта ли је са мојима,где ми је јединица?

Нисам дуго чекао, дође неколико наших војника...питају јел сам жив...покупили успут још рањеника,има нас...Кренусмо у село Текериш.Дођемо пред сеоску школу,поручник тамо.Видим да је рањен,седи и пуши.Блуза му откопчана, завијена му бедра.Кад ме примети,радосно рече:

“Милета жив си... ти мене ноћас умало не уби…добар си војниче, поштујеш наредбу...ево,враћам ти заставу,добро си је чувао.“

Донесоше је и предадоше ми. Поцепана,избушена од гелера али сачувана.Тада смо се за кратко растали застава и ја и никада више до краја рата.

Одатле отерасмо Швабе према Дрини,узесмо Шабац...нико нас не заустави,а ко ће такву силу? Пешкире Персине сам чувао у њедрима,опрао од крви и чувао.Већ тада сам знао да ћу опет доћи у оно двориште на Церу, кад тад.Боже здравља,упознаћу Персу и њену породицу,вратићу јој пешкире....ноге су ми они спасли, мој синовче.

Видиш дете моје,прошао сам ја са пешкирима Колубару,прешао Албанију...е,да си могао да ме видиш тамо...костур од човека...Тукле нас шиптарске банде...чекали смо лађе на обали...гађали нас авиони бомбама,једном у казан погодили баш кад смо ручали пасуљ,умало тада нисам погинуо...путовао сам бродом,велики је био као десет највећих чардака...

Најтеже ми било на острву Виду,тамо на мору  код савезника и браће Грка.Био сам у радном воду и сахрањивао наше јаднике у море.То ти је она Плава гробница синко.Сваки дан из чамца...ух...српска младост оде у море...Да си питао ма којег нашег момка где ће свршити живот и где ће му вечна кућа бити...ух...оде наша младост у море,рибама...тврд сам на сузама синко  али сам тада и задњу исплакао...

Моји из јединице чували писма од жена и девојака, неки чували слике и бурме,злато и сребро а ја пешкире.Увек у недрима ,крај срца. Чувао ја њих а они мене сачували,замисли...

Да си ме видео кад смо кренули назад, у Србију...аууу синовче...трчао сам брже од метка...застава се вијорила сва исцепана...Разбили смо им линије,заузели ровове,нахрањени и одморни,наоружани новим пушкама...где ћеш ти то зауставити, сила. 

Пред Нишом, погибе ми мој поручник,изненада.Погоди га метак право у срце,није се јавио,само ме погледао...заустио нешто да ми каже и пао. Аууу, ...брата и целу фамилију да сам изгубио било би ми лакше.Извукли смо га из борбе и сутрадан сахранили.Једним пешкиром сам му превио смртну рану на грудима...нека њему  пешкира...заслужио га је јунак,срце у земљи да му греје.Неће се Перса љутити.Остао мој поручник код Ниша а ја кренуо  даље.

Кући сам стигао у пролеће, отишао као момак у рат а вратио се као човек.Сва чељад израсла,никог не познајем. Донео сам један пешкир са Текериша, извукао из блузе и ставио на шифоњер да ми увек буде на видику,поред иконе .

Ваљало се вратити у нормалу синовче, прошао је рат.Следеће јесени сам се оженио девојком из суседног села,добио кћер а после и два сина.Праве момчине али нису пргави као ја...ни прићи.Шта год да се дешавало,гледао сам пешкир,био ми је на видику.Кад сам славио светог Николу, чесницу сам у њему носио у цркву.Кад су се деца рађала први повој им је био пешкир из Текериша...Дошло је време да га вратим кући...Перси, ако је жива...спремај се Милета на пут.

Кренем ја, мој синовче...пиши ово...рано ујутру  на Текериш на Преображење седамдесет четврте..,шездесет година је прошло...возио ме унук Гвозден.Купио нов ауто у Крагујевцу...Заставу...мало сам и ја пара додао, па каже, да га понови.Понесем пешкир у кожуху, чутурицу ракије,шајкачу и шубару, ордење закачим на груди.Обучем се како доликује.Нову кошуљ,узмем штап,понесем пара и старе слике које су преживеле оба рата. 

Када стигосмо на Цер од Шапца, много народа се искупило код споменика.Пут добар, бетонски.Куће поред пута нове,аутобуси,заставе...грми озвучење,смењују се говорници,величају победу.Шатре пуне света,једе се и пије,прави вашар.Ако, тако и треба. Војска постројена, пуца у част победе, кршни момци,нове униформе,све лепо.Запалим свеће и приђем једном старијем сељаку,има и он шајкачу и упитам га за Персу,нема појма која је...питам другог,млађег,исти одговор,нема никакве Персе у Текеришу. Има људи ,има сигурно,знам ја.

Осврнем се и као стари војник почнем да се оријентишем.Почеше пред очима да излазе слике из оне ноћи када сам био рањен.Кренем од споменика према планини,све путем узбрдо ,скренем оштро лево једним сокаком.Као да ме неко провиђење водило и наједном испаднем пред малу белу кућицу која се једва видела од нове и велике у изградњи.Није било трешње,посечена али је бунар био ту а и крушка одмах поред.Астал дрвени још је стајао,накривљен и оронуо.

Стао сам као укопан, затворио очи...прође ми у секунди цео живот кроз главу,она ноћ,јуриши и рањавање...Персини пешкири што ми ноге стежу,школа у Текеришу,мој официр и рањеници ...Унук ме продрма,“Деда,јеси ли добро”?

Поздравио сам се са укућанима и уз кафу и ракијицу им испричао моју судбину и везу са Текеришом и Персом.Тек тада сам сазнао синовче да је Перса умрла млада,одмах после рата али да је оставила порода,ћерку и сина.У дворишту Стевановића и на великом имању, сада живи њен унук са породицом.Вратио сам им пешкир.Сликао сам се са њим код споменика церским јунацима,последњи пут.Тешко смо  се растали ,оросиле очи, као да сам се растао са животом.Ко ће сада да ме чува?

Испунио сам завет који сам себи дао синовче и вратио пешкир коме припада.Смирио се он, право да ти кажем,и ја синовче.Сада могу на миру да умрем,како ваља.Испунио је Милета све завете...збогом!