Od prvih časova harmonike u Loznici do velikih operskih scena širom Evrope, Rusije i Kine, životni put Željka Andrića svedoči o tome da se talent, rad i istrajnost uvek prepoznaju. Danas je jedan od najistaknutijih srpskih operskih umetnika svoje generacije, bariton sa bogatom međunarodnom karijerom i direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali njegovi prvi koraci bili su daleko od opere.

„Za operu sam dosta kasno shvatio da je moj put. Prvi koraci krenuli su upravo u Loznici, gde sam upisao nižu Muzičku školu 'Vuk Karadžić', odsek harmonika. Muzika je ovde oduvek bila važan deo života“ - priseća se Andrić.

Ljubav prema harmonici obeležila je njegovo detinjstvo i mladost. Nakon završene osnovne muzičke škole odlazi u Beograd, gde upisuje srednju muzičku školu, smer teorija muzike.

„Ideja je bila da se bavim narodnom muzikom, da budem školovani harmonikaš. To je bilo veoma važno za celu porodicu, a harmonika mi je zaista odlično išla“ - kaže kroz osmeh.

Posle četiri godine provedene u Beogradu, školovanje nastavlja u Novom Sadu na Akademiji umetnosti, gde upisuje teoriju muzike. Međutim, upravo tada dolazi do prekretnice koja će promeniti njegov život.

„Na drugoj godini teorije odlučio sam da upišem solo pevanje. Paralelno sam završavao teoriju muzike i pevanje, a već tokom studija počeo sam da gradim svoj profesionalni put.“

Prvu audiciju u Srpskom narodnom pozorištu polagao je za mesto u horu, ali se stvari nisu odvijale onako kako je očekivao.

„Audicija je bila za hor, ali sam praktično od prvih dana pevao solističke uloge. Bile su to manje solo uloge, ali upravo odatle je sve krenulo.“

Usledile su brojne uloge, nastupi i priznanja. Posebno mesto zauzima Betovenova nagrada Evropske muzičke akademije u Češkoj, kao i nastupi na velikim scenama širom sveta.

„Kada se čovek bavi svojim poslom, ne razmišlja mnogo o tome šta je sve uradio, već šta ga tek čeka. Tek kada pišem biografiju ili dajem intervju, shvatim koliko je toga iza mene. Nekada se i sam iznenadim količinom svega što sam radio.“

Jedna od uloga koja ga je posebno obeležila bila je Dulkamara u operi „Ljubavni napitak“, koju je izvodio u Rusiji.

„Ta uloga me je na neki način lansirala i otvorila mnoga vrata.“

Iza svake uloge stoje meseci, a ponekad i godine rada. Zato Željko kaže da publika često ne vidi koliko je zapravo složen proces nastanka jednog operskog lika.

„Najkraći rok koji sam imao bio je za ulogu Onjegina. Pripremio sam je za samo 28 dana. To je veoma zahtevno i rizično. Sa druge strane, Rigoleto sam pripremao dve godine. To je proces u kojem živite ulogu, proučavate književno delo na kojem je zasnovana opera, analizirate karakter i tražite sopstveni put do lika.“

Posebno mesto u njegovom životu zauzima rad sa mladim pevačima.

„Ne volim da namećem mišljenje ako me neko ne pita za savet. Ali kada me pitaju, trudim se da im kažem ono što ja nisam znao u njihovim godinama.“

Njegov najvažniji životni savet glasi jednostavno:

„Uvek uradite sve što možete, ali ne više od toga i ne manje od toga. Ako danas rešimo ono što možemo, sutrašnji problemi će biti manji ili se možda neće ni pojaviti.“

Mladim pevačima često govori i da zapamte jednu važnu lekciju.

„U pevanju je manje često više. Mnogi žele da daju više nego što im priroda dozvoljava. Kada naučite da štedite energiju, dobijate lepši ton i kvalitetniji izraz.“

Iako ga je život odveo u Novi Sad i na svetske scene, Loznica je ostala mesto kojem se uvek vraća.

„Obožavam Loznicu. Mislim da svako najviše voli grad u kojem je rođen. Volim i Novi Sad jer mi je podario veliki deo života, ali sve je počelo u Loznici. Tu su prijatelji iz detinjstva, kumovi, uspomene i mentalitet koji najbolje razumem. Svaki grad ima svoju dušu, ali u rodnom gradu čovek se oseća najprirodnije.“

Pored brojnih profesionalnih obaveza, uspeva da pronađe vreme i za svoje hobije. Posebno uživa u vožnji motora, koja mu predstavlja način da se opusti i pobegne od svakodnevnih obaveza.

Danas, pored umetničkog rada, obavlja i funkciju direktora Opere Srpskog narodnog pozorišta.

„Volim izazove. Biti direktor opere nije samo vođenje jednog umetničkog sektora. U pozorištu radi oko 750 ljudi, svako ima svoje potrebe, stavove i očekivanja. Potrebno je koordinisati, organizovati, nekada biti strog, ali najvažnije je pronaći ravnotežu kako posao ne bi trpeo.“

Kada govori o porodici, emocije su posebno izražene. Ističe da bez podrške roditelja njegov put ne bi bio isti.

„Roditelji su mi pružili ogromnu podršku, ne samo u muzici već i u životu. Majka je bila osoba koja mi je davala ljubav, razumevanje i podršku, dok je otac bio stroži. Danas sam beskrajno ponosan na njih, jer su oni temelj svega što sam postao.“

Pred njim su novi izazovi i nove uloge. U narednom periodu publika u Srbiji imaće priliku da ga vidi u operi „Carska nevesta“, u ulozi Grigorija Grjaznoja.

„Tu ulogu sam već pevao u nekoliko produkcija u Rusiji i raduje me što ću je sada predstaviti domaćoj publici. Lep osećaj je kada na scenu donesete lik koji je već sazreo kroz iskustvo i vreme.“

Iako iza sebe ima karijeru na kojoj bi mu mnogi pozavideli, Željko Andrić i dalje gleda unapred. Možda upravo u tome leži tajna njegovog uspeha – u stalnoj želji za novim izazovima, učenjem i umetničkim sazrevanjem.

T.Aćimović